Feliks Romulijana bila je jedna od najvećih i najraskošnijih građevina kasnoantičkog sveta i mogla bi se po svom značaju i posebnosti, u svom vremenskom kontekstu, porediti sa najpoznatijim očuvanim srednjovekovnim katedralama i raskošnim novovekovnim zamkovima. Ovo arheološko nalazište kome je sreća u nazivu (Felix Romuliana ) sa impozantnim i velelepnim ostacima palata i zidina iz kasnih antičkih vremena, vremenom, upoznajući se sa celom istorijom ovog lokaliteta, ostavljaju jak utisak o ljudskoj prolaznosti, o carstvima i religijama koja su vladala celim svetom, a zatim u par decenija nestajala.
O osnivaču Feliks Romulijane - Gal Valerije Maksimilijan Galerije
Palata je nastala u periodu kasnog III i početka IV veka nove ere, u doba tetrarhije, odnosno četvorovlašća, sistema po kome Rimskim carstvom vladaju četvorica vladara, dvojica avgusta i dvojica cezara. Jedan od tih avgusta - cezara bio je i graditelj Feliks Romuliane, Gal Valerije Maksimilijan Galerije, sin varvarke pobegle od progona preko Dunava i običnog rimskog STOČARA, zbog čega ga je i ceo život pratio nadimak – Armenatarius (stočar). Po majci Romuli, koju je izuzetno cenio, nazvao je ovu palatu. Njegov munjevit put do carskih visina, po socijalnoj pokretljivosti teško uporediv i sa današnjim američkim snom, išao je putem vojnih pobeda, tako da je za njega čuo i njegove zasluge visoko cenio čuveni Dioklecijan koji nije imao predrasuda oko njegovog etničkog i plebejskog porekla, već ga je posinio i oženio svojom ćerkom Valerijom. Galerije je imao blistavu vojničku karijeru, krunisanu pobedom nad Persijancima 297. godine. Počeo je da zida velepnu palatu u svom zavičaju Priobalnoj Dakiji. Važno je naglasiti da je na tlu današnje Srbije rođeno čak 16 rimskih imperatora, što je posle Italije najviše u granicama nekadašnjeg Rimskog carstva. Palatu je nazvao po svojoj majci Romuli, Romulijana, dok je odrednica Feliks, koja može da se prevodi kao srećna, zapravo značila božanska.
Galerije je bio ambiciozan, lep i kontroverzan čovek. Voleo je život, dobru hranu, vino i provode. Majci i poočimu tastu Dioklecijanu ostao je veran do kraja života, a uzor mu je bio bog Dionis, bog vina, uživanja i prirode, čiji prikazi na mozaicima i statue obeležavaju ovaj lokalitet. Galerijev način izuzetnog poštovanja Dionisa može se razumeti i kao njegova ideja da svoju majku Romulu, kao i sebe samog, predstavi kao bogove. Baš kao što je to uradio Dionis za sebe i svoju majku Semelu, koji su se pridružili bogovima na Olimpu nakon Dionisove trijumfalne ekspedicije u Indiju. Galerije – Novi Dionis – posle trijumfa nad Persijancima, i njegova majka Romula, trebalo bi da se uzdignu u nebo.
Iako je hteo da sebe i majku proglasi bogovima, Galerijevu relaciju sa bogom bolje opisuje poslovica „čovek planira, a Bog se smeje“. Naime, on nije dočekao da sasvim završi palatu i da u njoj uživa. Najpre umire Romula, a kasnije i on 313. godine u Sredici, današnjoj Sofiji. Ljudi koji su sahranili njegovo telo tvrde da je preminuo od nepoznate bolesti. Hramovi Jupiteru i Zevsu, postaju ironijom istorije hrišćanske bazilike, dakle vere koju je on nemilosrdno proganjao, pa čak je, kažu njegovi neprijatelji, i svog očuha Dioklecijana podsticao u progonima. Doduše, pred kraj života doneo je edikt o slobodi vere, mnogo manje poznatog od kasnijeg Konstantinovog Milanskog edikta, kojim je hrišćanstvu konačno priznato pravo na postojanje.
O lokalitetu
Gal Valerije Maksimilijan Galerije, izgradio je palatu utvrđenu bedemom sa dvadeset odbrambenih kula na površini od 6,5 hektara. Danas je moguće obići celinu koja obuhvata ostatke sakralno-memorijalnog kompleksa – dva mauzoleja i dva spomenika, Romulin i Galerijev. Na kilometar od ovog lokaliteta moguće je obići i ruševine monumentalnog tetrapilona na brdu Magura. Posebno su interesantni tumulusi na brdu Magura, poslednji spomenici rimske apoteoze, odnosno postupka kojim se preminuli članovi carskih porodica, posebnim postupkom sahranjivanja „promovišu“ u bogove.
Za današnji izgled i značaj koji je ovaj lokalitet dobio možemo da zahvalimo najčuvenijem srpskom arheologu Dragoslavu Srejoviću. On je počeo iskopavanja početkom sedamdesetih godina XX veka, verujući da se radi o mnogo značajnijem objektu od vojnog logora. Kada je 1984. godine nađena arhivolta (most koji spaja dva stuba) sa natpisom Felix Romuliana, jasno je bilo da se radi o carskoj palati, razmera i značaja ravnih mnogo poznatijoj Dioklecijanovoj u Splitu. Srejović nije dugo poživeo, ali njegovo delo jeste. Lokalitet je dobio svoju turističku vrednost, a svi napori srpskih i zaječarskih arheologa, zaštitara i muzealaca krunisani su statusom Dobra svetske kulturne baštine UNESKO koji je Feliks Romulijana dobila 2007. godine. Pored mozaika, koji spadaju u najlepše iz doba kasne antike, umetnička dela iz Feliks Romulijane mogu se pogledati u Zaječarskom muzeju. Ovde se, na 11 kilometara daleko od Feliks Romulijane, čuva glava Gala Valerija izrađena od skupog i retkog kamena portfira, kao i poznati mozaici Lavirint i Dionis.
Feliks Romulijana pada u zaborav
Galerijev naslednik, „Nišlija“ Konstatin, ukida tetrarhiju i paganske apoteoze, grad polako gubi na značaju, dešavaju se upadi Avara i Huna. Nakratko ga obnavlja Justinijan u VI veku, ali nikada ne dobija onaj značaj i izgled kakvim ga je projektovao Galerije. Iako su na samom lokalitetu i okolini nađeni arheološki artifakti od praistorije do srednjeg veka, ovo mesto ljudi konačno napuštaju u XI veku. Ostale su čudne i glomazne ruševine kraj sela Gamzigrad. Ipak u XIX veku baron Herder, tragajući za rudama i opisujući geološku situaciju u Srbiji piše o Gamzigradu, a posle njega i jedan od najboljih putopisaca tog veka Feliks Kanic. To je podstaklo i domaće intelektualce da se zainteresuju za ovo mesto. Pretpostavljalo se, zbog blizine granice Rimskog carstva na Dunavu, da su to ostaci velikog vojničkog logora kao što je onaj pored Dunava, danas na zanimljiv način prezentovan Viminacijum, koga bi svaki turista koji se interesuje za antičke spomenike trebalo da poseti.
Zaječar
Zaječar je nezaobilazna stanica onih koji posećuju Gamzigrad, a pored „must see“ muzeja, vredi obići i Radul begov konak. U Zaječaru treba pogledati i tursku vodenicu, koja je pored Konaka jedan od malobrojno sačuvanih osmanskih spomenika u Srbiji, stratiše ali i skijalište kao i mesto za koncerte Kraljevicu, manastir Suvodol u okolini i svakako obližnju Gamzigradsku banju gde postoje bazeni sa toplom vodom ukrašeni replikama mozaika iz Romulijane. Ovo rešenje ima puno smisla jer je lekovita voda u terme Feliks Romulijane dovozena preko nadzemnog akvadukta. Prema pojedinim autorima, Galerije je mesto za izgradnju svoje zadužbine odabrao upravo zbog blizine lekovitih geotermalnih izvora, a i zato što je majka velikog imperatora bolovala od kostobolje. Veruje se da je ono što je dobro za nesuđenu boginju, dobro i za obične ljude koji boluju od reumatizma. Narod ovog kraja nazivao je ovu vodu božijom i svetom, pa je u izvore ubacivao novčiće i palio sveće pored izvora, što govori o tome da su znali da cene vrednosti prirode, ili kako bi se sad reklo usluge ekosistema.
Predlog restoran
Predlažemo ručak u najzaječarskijoj kafani „Dva brata“, uređenoj boemski, a takva su im i jela počevši od timočke salate, gnezda od tikvica, preko pastirskog sira, pohovanih škembića i tanjira „Dva brata“ – specijaliteta kuće. Sve to zalijte najotpornijim brendom ovog grada Zaječarskim pivom, koje je drsko preživelo globalizaciju srpske pivarske industrije. Iako su mu vlasnici na obalama Severnog mora, u Srbiji i u regionu svi znaju za Zaječarsko, tako da jedna krigla, pogotovu zamagljena u letnjem periodu, pomaže da se na opušten način završi priča o Galeriju i Romuli i pomalo skrenu misli da je sve prolazno i podložno zaboravu.
